Тероризам, бомбашки напади и атентати су обележили политичко деловање како прве, тако и друге усташке емиграције.
Друга усташка емиграција, која настаје након пада НДХ 1945. године, била је доминантно терористичког карактера, са јасним циљем рушења социјалистичке Југославије свим средствима. У мноштву усташких организација друге емиграције, посебно место заузима Лубурићев Хрватски народни отпор (ХНО). Лубурић оснива ХНО још 1944. године, са циљем борбе против наступајуће Југословенске армије. Међутим, убрзо након оснивања, примарно војна скупина се гаси, чему је допринео и сукоб на релацији Лубурић-Павелић. Неколико година касније, у Шпанији где је Лубурић пронашао сигурну кућу, истакнути јасеновачки кољач ревитализује ХНО, односно поново оснива покрет 1955. године.
ХНО од свог настанка делује агресивно у циљу рушења СФРЈ, идеја је била да се СФРЈ руши дијалектиком динамита и речи, односно свим средствима, чак и са црним ђаволом ако треба, како је говорио Макс Лубурић. Оно што је посебно интересантно јесте чињеница да је Лубурић као легитимног савезника видео СССР. У складу са тим, Лубурић изјављује да је прихватљивија независна Хрватска са совјетским војним базама неко било каква Хрватска са Србима у Југославији. Такође, Лубурић је кроз ХНО пропагирао и идеју о помирењу хрватских партизана и усташа, како би сви они, кроз јединствени фронт деловали против Срба.
Након Лубурићевог убиства 1969. године, покрет се цепа на неколико фракција, од којих се као најјача, најагилнија и најекстремнија јавља шведска подужница, односно ХНО у Шведској. Усташе у Шведској је водио Стипе Микулић, који је око себе окупио велику групу младих и радикалних усташа. Та скупина долази на идеју да отме југословенског амбасадора Владимира Роловића. Идеја је била да се Роловић отме и да се кроз једну талачку кризу и преговоре испослује ослобађање усташких затвореника у СФРЈ, са посебним акцентом на Миљенка Хркача, бомбаша који је подметнуо бомбу у биоскопу 20. октобар.
Роловић је пре доласка у Шведску, обавештен о потенцијалним опасностима које прете од стране ХНО. У складу са тим амбасадор је увек био наоружан и носио је пиштољ. Када су атентатори, Анђелко Брајковић и Миро Барешић ушли у амбасаду, априла месеца 1971. године, одмах су затражили формуларе за продужење боравишне дозволе под изговором да желе да постану поморски радници. Док су чекали, пред њима се појавио амбасадор Роловић. Барешић га је одмах напао, и том приликом ранио, убрзо је дошло до талачке кризе, атентатори су се затворили у канцеларију са Роловићем који је био тешко рањен. Када су атентатори схватили да им понестаје муниције и да акција не иде по плану, решили су да ликвидирају Роловића. Тада је Барешић испалио још два хица у амбасадора. Након тога, атентатори су се предали полицији. Приликом спровођења до полицијских возила, Брајковић и Барешић су узвикивали усташке пароле „Живео Анте Павелић“, „Живела Независна Држава Хрватска“…
Југословенски амбасадор Бладимир Роловић је тешко рањен са три хица, и након неколико дана је преминуо од задобијених рана. Проглашен је за народног хероја.
На суђењу атентаторима, одигравао се други, али не и последњи чин овог догађаја. Атентатори су пред шведским судом потврдили своју злочиначку природу. Миро Барешић, усташки терориста и убица, изјавио је да се не каје, да признаје злочин и да би га опет починио.
Барешић и Брајковић су осуђени на доживотне казне затвора, док су њихови помагачи добили мање затворске казне. Међутим, терористи нису остали дуго у затвору. Већ 1972. године, усташки терористи предвођени Томиславом Ребрином отимају авион једне шведске авио компаније, и захтевају да сви усташки затвореници из шведских затвора буду пуштени у замену за путнике авиона. Шведске власти су преговарале са терористима, и убрзо су се бројни усташки екстремисти, поклоници лика и дела Анте Павелића нашли у авиону који их је одвео до сигурне луке, Шпаније, и на тај начин су избегли руку правде.
Вукашин Максић
Фрагменти 